Preslušavanje sopstvenog glasa sa snimka za većinu ljudi predstavlja neugodno iskustvo. Bilo da se radi o audio poruci ili video zapisu, uobičajena reakcija jeste iznenađenje i osjećaj da nam glas zvuči znatno više, tanje ili jednostavno neprepoznatljivo u poređenju sa onim što percipiramo dok govorimo.
Audiolog Ašiš Šah (Ashish Shah) navodi da tokom govora sopstveni glas registrujemo na dva različita načina. Zvuk do našeg slušnog aparata dolazi kroz zrak, ali se istovremeno prenosi i putem vibracija kroz kosti lobanje direktno do unutrašnjeg uha. Ta koštana provodljivost naglašava niske frekvencije, zbog čega sami sebi zvučimo znatno dublje i punije.
Kada nas slušaju drugi ljudi ili kada preslušavamo audio zapis, zvuk putuje isključivo zračnim putem bez dodatnih koštanih vibracija. Zbog odsustva tog dijela dubljih tonova na koje smo navikli tokom cijelog života, snimljeni glas doživljavamo kao stran, iako je to zapravo stvarna verzija koju naša okolina svakodnevno čuje.
